blood-pressure-monitor-1749577_1920-1200x800.jpg

29.05.2019 Nekategorisani

Hipertenzija – Povišen krvni pritisak

  • Visok krvni pritisak (hipertenzija) je veliki javni zdravstveni problem
  • 30-45% Evropljana ima povišen krvni pritsak i smatra se da je slična situacija u svim razvijenim društvima
  • Dokazana je povezanost povišenog krvnog pritiska i rizika za kardiovaskularne bolesti
  • Uticaj na rizik je modifikovan i drugim prisutnim faktorima rizika i prisutnošću oštećenja ciljnih organa, zato je potrebno ustanoviti totalni rizik
  • Ambulatorno 24 h merenje krvnog pritiska po Holteru je dragoceno za postavljanje dijagnoze, stratifikaciju rizika i određivanje efektivnosti tretmana
  • Efektivan tretman kroz promene načina života i odgovarajuću medikamentnu terapiju  nesumnjivo smanjuju rizik za razvoj kardiovaskularnih bolesti i smrtnost od kardiovaskularnih oboljenja
  • Efektivna kontrola krvnog pritiska je mnogo važnija nego vrsta leka koji je izabran
  • Obično je potrebna kombinacija više lekova
  • Stariji pacijenti su skloniji razvoju neželjenih efekata poput posturalne hipotenzije
  • Hipertenzija (povišen krvni pritsak) je jedan od najvažnijih faktora rizika za koronarnu bolest (bolest koronarnih arterija-arterija koje ishranjuju srčani mišić). Pacijenti koji su hipertoničari imaju dvostruko veći rizik za razvoj koronarne bolesti u odnosu na one koji imaju normalne vrednosti krvnog pritiska
  • Ukoliko imate visok krvni pritisak (hipertenziju), važno je pokušati identifikovati ili isključiti reverzibilne (sekundarne) uzroke

Postavljanje dijagnoze

Merenje krvnog pritiska u ordinaciji je preporučeno za “screening”  i postavljanje dijagnoze.

  • Postavljanje dijagnoze hipertenzije vrši se na osnovu bar dva merenja po poseti lekaru u bar dve različite posete.
  • 24h ambulatorno merenje krvnog pritiska i merenje krvnog pritiska kod kuće treba razmotriti radi potvrde dijagnoze hipertenzije, radi identifikovanja tipa hipertenzije i detekcije hipotenzivnih epizoda.
  • Neophodno je uvek informisati lekara ukoliko su Vam prepisani neki lekovi za određena druga oboljenja, jer neki od tih lekova mogu uticati na vrednosti krvnog pritiska kao što su:

-oralni kontraceptivni lekovi

-liquorice (sladić)

-kapi za nos koji u sebi imaju vazokonstriktore,

-gluko- i mineralokortikosteroidi

-nesteroidni antiinflamatorni lekovi

-eritropoetin

-ciklosporin

Takođe upotreba kokaina ili amfetamina može izazvati povišen krvni pritisak.

Kategorija hipertenzije se određuje najvišim nivoom krvnog pritiska, bez obzira da li je sistolni ili dijastolni, izolovana sistolna hipertenzija bi trebalo da se gradira na osnovu vrednosti sistolnog krvnog pritiska u I, II ili III stepen.

 

pregled kardiologa u novom sadu

 

Definicija i klasifikacija nivoa krvnog pritiska (mmHg)

Kategorija Sistolni Dijastolni
Optimalan <120 i <80
Normalan 120-129 i/ili 80-84
Visoko normalan 130-139 i/ili 85-89
Hipertenzija I stepen 140-159 i/ili 90-99
Hipertenzija II stepen 160-179 i/ili 100-109
Hipertenzija III stepen ≥180 i/ili ≥110

Izolovana sistolna hipertenzija

≥140 i <90

 

Koje dijagnostičke procedure se obično primenjuju kod pacijenata sa novootkrivenom hipertenzijom?

  • Preko 91% odrasle populacije sa hipertenzijom nema jasan (razjašnjen) uzrok hipertenzije i zato se ona tada naziva esencijalna ili primarna hipertenzija. Često je ona deo metaboličkog “sindroma X”. Kod pacijenata sa insulinskom rezistencijom ona se razvija u kombinaciji sa dijabetes melitusom (tip 2), hiperlipidemijom i centralnom gojaznošću.  
  • Sekundarna hipertenzija se obično javlja pre 30. godine života, ili posle 55 godina starosti, a bubrežna bolest je najčeći uzrok. U slučaju da se otkrije visok krvni pritisak koji ne reaguje na lekove – viši (sistolni) krvni pritisak iznad 180 mmHg ili niži (srčani, dijastolni) krvni pritisak preko 120 mmHg treba posumnjati na sekundarni uzrok hipertenzije.
  • Najčešća stanja koja mogu uzrokovati sekundarnu hipertenziju su:

Dijabetes melitus – obično dovodi do oštećenja bubrega što potom uzrokuje porast krvnog pritiska

Policistične bolesti bubrega

Glomerularne bolesti

Renovaskularna hipertenzija – uzrok je suženje koje postoji na arterijama koje ishranjuju bubrege

Tumor nadbubrežne žlezde  – mogu dovesti do stalnog ili povremenog visokog krvnog pritiska

Problemi sa štitnom žlezdom – hiper ili hiotireozakada, kada štitna žlezda ne proizvodi dovoljno ili proizvodi previše hormona

Hiperparatireoidizam – ako paratiroidna žlezda proizvodi previše paratireoidnog hormona

Suženje (koarktacija) aorte 

Trudnoća – može pogoršati postojeći ili biti uzrok pojave visokog krvnog pritiska

  • Primarna ili esencijalna hipertenzija je učestalija i ima mnogobrojne faktore rizika, uključujući gojaznost i pozitivnu porodičnu anamnezu (pojava hipertenzije u familiji).

Fizički pregled pacijenta podrazumeva:

  • Auskultatorni pregled karotidnih arterija, srca i renalnih arterija
  • Merenje visine, telesne težine, obima struka u stojećem položaju i određivanje BMI
  • Srčana frekveca u miru treba da se izmeri svim pacijentima

Laboratorijsko ispitivanje koje je potrebno sprovesti:

    • Hemoglobin
    • Šećer u krvi našte
    • Lipidni status: Ukupni holesterol, LDL holesterol, HDL holesterol, Trigliceridi
    • Natrijum i Kalijum u serumu
    • Kreatinin, urea, acidum uricum (mokraćna kiselina)
    • Analiza urina: mikroskopska analiza, test na prisustvo proteina u urinu (pomoću tzv. test-traka može se dokazati prisustvo proteina, glukoze i krvi u urinu) i test na mikroalbuminuriju.
    • Elektrokardiogram 

ekg novi sad


Prošireno ispitivanje (uglavnom je u domenu specijaliste)

  • Traganje za oštećenjem ciljnih organa: mozga, srca, bubrega, vaskularno oštećenje, neophodno je uvek sprovesti kod rezistentne i komplikovane hipertenzije
  • Traganje za sekundarnom hipertenzijom kada prethodno ispitivanje ukazuje na njeno moguće prisustvo i otkrivanje konkomitantnih oboljenja.
  • Neophodno je ustanoviti kadiovaskularni rizik.  Preporučena je upotreba SCORE modela za ustanovljenje totalnog kardiovaskularnog rizika.

Decenijama unazad vodiči za lečenje hipertenzije stratifikuju kardiovaskularni rizik u različitim kategorijama na osnovu vrednosti krvnog pritska, prisustva kardiovaskularnih faktora rizika, asimptomatkog oštećenja ciljnih organa  i na osnovu prisustva dijabetesa, simptomatične kardiovaskularne bolesti ili hronične bolesti bubrega.

 

Lečenje hipertenzije

Ordiniranje lekova za hipertenziju je korisno jer:

  • Smanjuje rizik za razvoj velikog kardiovaskularnog događaja (infarkt mozga-šlog, infarkt srca, …)
  • Dovodi do regresije oštećenja na organima do čijeg oštećenja je dovela neregulisana hipertenzija

Inicijalni tretman

Promene životnog stila


Usvajanje zdravih životnih navika je vrlo važno za prevenciju visokog krvnog pritiska, neophodan je, i sastavni deo lečenja onih sa hipertenzijom. Smanjenje telesne težine kod onih pojedinaca koji su gojazni je glavna modifikacija načina života koja, kako je pokazano, snižava krvni pritsak i podrazumeva usvajanje dijete bogate u kalijumu i kalcijumu, smanjenje unosa soli, povećanje fizičke aktivnosti i umerenost u konzumaciji alkohola.
Postoje dokazi da smanjenje krvnog pritiska za 5-6mmHg može smanjiti rizik za razvoj:

  • šloga oko 40%
  • 15-20% rizik za razvoj koronarne bolesti
  • smanjenje pojavu demencije
  • srčane slabosti
  • smrtnost uzrokovane vaskularnim bolestima

 

Ukoliko se vrednosti Vašeg krvnog pritiska uklapaju u prehipertenziju (120-139/80-89mmHg) Vaš lekar će Vam preporučiti promene životnog stila, što podrazumeva:

  • Smanjenje telesne težine, ukoliko ste gojazni  
  • Redovno vežbanje (najmanje 30 minuta umerene fizičke aktivnosti 5-7 puta nedeljno)
  • Umerenost u kozumiranju alkohola ( 2 pića dnevno, <20-30g  etanola po danu, za muškarce i 1 piće dnevno, <10-20 gr etanola po danu  za žene)
  • Smanjenje unosa soli, ograničenje na 5-6 g/dan
  • Povećanje unosa povrća i voća i mlečnih proizvoda sa niskim sadržajem mlečne masti
  • Prestanak pušenja
  • Ishranu po smernicama DASH dijete

  • DASH dijeta podrazumeva nizak unos masnoće i nizak unos zasićenih masti, a preporučena je ishrana zasnovana unosu povrća i voća, proizvoda od celog zrna, i mlečnih proizvoda sa niskim sadržajem masti.

 

Tretman hipertenzije sa lekovima

Lekovi za hipertenziju (antihipertenzivi) se preporučuju kod osoba kojima promene životnih navika (dijeta, povećenje fizičke aktivnosti) same po sebi nisu bile dovoljne.   Uglavnom antihipertenzivi omogućavaju dilataciju (relaksaciju) krvnih sudova – što omogućava lakši protok krvi kroz krvne sudove ili aktivacijom bubrega na proizvodnju veće količine urina. Neki od najpoznatijih lekova za visok krvni pritsak su diuretici, ACE inhibitori (inhibitori angiotenzin konvertujućeg enzima), blokatori angiotenzinskih receptora (AT-2 blokatori), blokatori kalcijumskih kanala. Neki od ovih lekova se mogu prepisivati i osobama sa srčanom slabošću ili za aritmiju.

Koji antihipertenziv je prikladan za Vas?

Lekar uzima u obzir mnoge stvari pri odluci koji antihipertenziv će prvo prepisati. Pored razmatranja efektivnosti leka i njegovih potencijalnih neželjenih efekata, u obzir se uzimaju i pacijentovo opšte zdravstveno stanje, pol, godine života, rasa, stepen hipertenzije, bilo koje drugo oboljenje koje kontraindikuje upotrebu nekih lekova.

Određeni antihipertenzivi se naročito preporučuju u tretmanu nekih medicinskih stanja, čak iako osoba nema visok krvni pritisak. Mada u mnogim slučajevima, osoba sa nekim od ovih oboljenja ima i povišen krvni pritisak, kao na primer:

 

  • ACE inhibitori su preporučeni za osobe sa dijabetesom,koji imaju povišen nivo proteina u urinu (proteinuriju), osobama sa srčanom slabošću ili osobama sa prebolelim infarktom srca.
  • Beta blokatori su preporučeni za ljude sa srčanom slabošću i ranije prebolelim infarktom
  • Beta blokatori i blokatori kalcijumskih kanala su preporučeni u lečenju osoba sa anginom pektoris, kod kojih se bol u grudima javlja zbog nedovoljne količine kiseonika koji je dopremljen srčanom mišću usled prisutne koronarne bolesti.

Takođe postoje određeni antihipertenzivni lekovi koji nisu preporučeni kod određenih stanja. Evo nekih primera:

  • ACE inhibitori i blokatori AT 2 receptra su kontraindikovani u trudnoći
  • Beta blokatori nisu preporučljivi kod ljudi sa astmom ili hroničnom obstruktivnom bolešću pluća, ili kao primarna terapija za lečenje hipertenzije, naročito u starijih od 60 godina.

Na kraju određena udružena bolest može biti pogoršana upotrebom antihipertenziva. Kao primer diuretici mogu pogoršati giht.

Zato je vrlo važno lekaru pomenu sva trenutne i ranije zdravstvene probleme, kako bi odabrao najbolji antihipertenziv za Vas.

Najbolji antihipertenziv je onaj koji je efektivan!

Najbolji antihipertenziv za Vas je onaj koji je najefektivniji u snižavanju krvnog pritiska, bez ispoljavanja neželjenih dejstava. Postoje mnogobrojna istraživanja koja su izučavala benefit i potencijalne štetnosti svakog od pomenutih grupa antihipertenziva, ali brojni su dokazi koji ukazju na činjenicu da je visok krvni pritisak smrtonosan i da snižavanje krvnog pritiska spašava živote. Na kraju to i jeste pravi cilj.

kardioloski pregled novi sad

PRAĆENJE PACIJENATA SA HIPERTENZIJOM

Pacijenti sa visoko normalnim krvnim pritskom ili hipertenzijom “belih mantila” treba da se kontrolišu najmanje jednom godišnje radi:

  • merenja krvnog pritiska u ordinaciji i van nje (merenje i beleženje vrednosti krvnog pritiska u kućnim uslovima –vođenje dnevnika krvnog pritiska ili 24h ambulatornim merenjem krvnog pritiska po Holteru,
  • ponovnog analizairanja kardiovaskularnog rizika
  • ponovnog podsećanja na neophodnost promena životnih navika

Praćenje pacijenata sa hipertenzijom

Kod pacijenata kod kojih je tek uvedena antihipertenzivna terapija, pacijent treba da ima redovne kontrole u intervalu od 2-4 nedelje kako bi se evaluirala efektivnost lekova i ustanovili mogući neželjeni efekti.

Kada je dostignuta kontrola krvnog pritiska posete lekaru na nekoliko meseci su razumne (3-6 meseci)

Barem jednom u dve godine treba kod pacijenta ponovo evaluirati prisustvo:

  • faktora rizika
  • asimptomatsko oštećenje organa


11.03.2019 Nekategorisani

Anatomija bikspidne aortne valvule

Bikuspidna aortna valvula (BAV) je urođeno oboljenje (prisutno na rođenju) i pojavljuje se u oko 2% populacije. Umesto uobičajeno prisutna tri listića ili kuspisa, bikuspodna aortna valvula ima samo dva listića.

Bez trećeg listića, valvula može:

  • Funkcionisati normalno: većina pacijenata
  • Biti previše uska (stenozirana)
  • Propuštati (regurgitacija)

 

Pacijentima sa aortnom manom će možda biti potrebna operacija ukoliko valvula postane suviše uska ili počne značajno da propušta krv. Mlađi pacijenti uobičajeno imaju aortnu valvulu koja propušta a ne stenoziranu.

 

Hirurgija

Jedina opcija za lečenje bikuspidne aortne valvule (ukoliko je potrebna) je hirurgija. Hirurgija je neophodna kada propuštanje valvule uzrokuje simptome kao što su kongestivna srčana slabost, angina ili sinkopa (nesvestice). U asimptomatskih bolesnika hirgija je indikovana ukoliko se ehokardiografijom ustanove znaci pogoršanja srčane funkcije.

Odluka rekonstrukcije aortne valvule donosi se uzimajući u obzir mogući rizik od neuspeha rekonstrukcije u odnosu na benefit izbegavanja neophodnosti trajnog uzimanja oralne antikoagulantne terapije.  

Većina adolescenata i mlađih pacijenata su zabrinuti zbog hirurgije aortne valvule zbog toga što oni žele:

  • Žele da zadrže aktivan, normalan život, uključujući i bavljenje sportom, putovanja, trudnoću, itd.
  • Izbegnu upotrebu antikoagulantnih lekova, kao i lekova za snižavanje krvnog pritiska koje neki pacijenti nakon hirurgije valvule moraju da uzimaju
  • Preveniraju neophodnost hirurgije u budućnosti

 

Brojni su faktori koji determinišu koji hirurški tretman aortne valvule je optimalan:

  • Životna dob pacijenta
  • Očekivan životni vek
  • Ko-egzistirajuća medicinska stanja uključujući i valvularnu bolest, druge srčane bolesti ili ostala medicinska stanja
  • Rizik od hirurgije
  • Rizik od tromboembolizma (stvaranja krvnih ugrušaka)
  • Rizik od endokarditisa (infekcija srčane valvule)
  • Dugotrajnost valvule
  • Rizik od krvarenja usled dugotrajne upotrebe antikoagulantne terapije
  • Životni stil pacijenta i lično opredeljenje

Jednom kada je donešena odluka o neophodnosti hirurgije aortne valvule, na raspolaganju su brojne mogućnosti

  • Rekonstrukcija aortne valvule
  • Zamena aortne valvule
    • Mehaničkom valvulom
    • Biološkom valvulom
    • Homograftom
    • Ross-ovom procedurom (takođe se naziva i “Zamena” operacija)

 

Rekonstrukcija aortne valvule

 

Rekonstrukcija bikuspidne aortne valvule

Prednosti:

  • Sačuvana mišićna snaga i sačuvana prirodna anatomija srca
  • Smanjen rizik od infekcije
  • Smanjena potreba za doživotnom upotrebom oralnih antikoagulantnih lekova

Mane:

  • Ovaj tip hirurgije aortne valvule je tehnički komplikovan.
  • Rekonstrukcija aortne valvule je jedino opcija za valvulu koja propušta, a nikako za stenoziranu aortnu valvulu
  • Iako rekonstrukcija aortne valvule verovatno može trajati doživotno, kod nekih pacijentata može biti neophodna još jedna hirurška intervencija na valvuli u budućnosti.

Odluka o rekonstrukciji aortne valvule se donosi na osnovu odmeravanja rizika od neuspeha rekonstrukcije aortne valvule u odnosu na benefit izbegavanja neophodnosti doživotnog uzimanja oralne antikoagulantne terapije.

Zamena aortne valvule

Zamena aortne valvule mehaničkom valvulom

Prednosti:

  • Mehaničke valvule su veoma dugotrajne i dizajnirane da traju doživotno.
  • Re-operacija zbog propadanja mehaničke valvule je retkost, kao i re-operacija zbog urastanja tkiva u valvulu.

Mane:

  • S obzirom na to da je mehanička valvula sagrađena od veštačkog materijala neophodno je da pacijent doživotno uzima oralnu antikoagulantu terapiju. Antikoagulantni lekovi kao što su (varfarin, Acenocoumarol-Sintrom) usporavaju stvaranje krvnih ugrušaka. Antikoagulansi sprečavaju nastanak krvnog ugruška na zamenjenoj mehaničkoj valvuli, takođe sprečavaju nastanak infarkta srca ili šloga.
  • Neki pacijenti kod kojih je učinjena zamena aortne valvule mehaničkom prijavljuju povremeno buku od rada mehaničke valvule. To je zapravo zvuk otvaranja i zatvaranja lističa mehaničke valvule.

Zamena aortne valvule biološkom valvulom i homograft biološke valvule

Biološka valvula je napravljna od tkiva, ali one takođe mogu imati i neke veštačke delove koji daju čvrstinu valvuli i omogućavaju plasiranje.. Biološke valvule mogu bit napravljene od goveđeg tkiva, svinjskog tkiva (svinjski) ili tkiva perikarda ostalih vrsta.

Prednosti: Većina pacijenata kojima je načinjena zamena biološkom valvulom ne zahtevaju doživotnu upotrebu oralnih antiokoagulantnih lekova nakon hirurgije, osim ako nemaju neko drugo stanje (kao što je atrijalna fibrilacija) koje zahteva upotrebu ovih lekova.

Mane: Studije su pokazale da kod 40-ogodišnjeg pacijenta ove valvule imaju 50% šanse da potraju oko 15 godina ili duže, bez opadanja funkcije. Kod mlađih pacijenata, ove valvule neće potrajati toliko dugo, ali će ipak potrajati duže od ranijih
generacija bioloških proteza. Dugotrajnost današnjih valvula napravljenih od perikarda i homograftova je veoma slična.

 

Zamena valvule homograftom (takođe se naziva i alograft)

Homograft je aortna ili plućna valvula uzeta sa ljudskog srca donora, prezervirana, tretirana antibioticima, i zamrznuta pod sterilnim uslovima. Homograft može biti upotrebljen za zamenu bolesne aortne valvule ili se može upotrebiti za zamenu plućne valvule tokom Ross-ove procedure.

Prednost:

  • Homograftovi su idealni za zamenu aortne valvule, naročito ukoliko postoji i bolest korena aorte ili ukoliko je prisutan endocarditis (infekcija).
  • Homograft je bolja i sigurnija opcija za pacijente sa ozbiljnom infekcijom koje su prouzrokovale razaranje aortne valvule i korena i abscese. Ovo je naročito važno ukoiko je inficirana valvula prostetska valvula.
  • Homograft valula se dobro toleriše od strane primaoca jer je najsličnija prirodnoj valvuli.
  • Većina pacijenata kojima je načinjena zamena valvule homograftom ne zahtevaju doživotno uzimanje
    antikoagulantne terapije nakon hirurgije, osim ako nemaju neko drugo stanje (poput atrijalne fibrilacije) koja zahteva
    ove lekove.

Mane: 

Dostupnost homograftova je osnovna mana. Takođe ovaj vid hirurške zamene valvule je prilično tehnički zahtevan. Očekivan vek homograft valvule je oko 15 do 20 godina. Poput bioloških valvula, homograft nije dugotrajan u mladih ljudi.

Ross-ova procedura

Ross-ova procedura se obično izvodi kod pacijenata mlađih od 40-50 godina koji žele da izbegnu neophodnost doživotnog uzimanja antikoagulantnih lekova nakon hirurgije. Tokom ove procedure pacijentova plućna valvula se odstrani i upotrebi za obolelu aortnu valvulu. Potom se plućna valvula zameni plućnim homogrftom.

Ross-ova operacija se ne izvodi kada je kontraindikuje operativni nalaz, ili kada plućn avalvula ne deluje očuvano tokom ehokardiogarfskog pregleda, ili prilikom inspekcije tokom same operacije.

Prednosti: Plućna valvula je anatomski veoma slična aortnoj valvuli i mogla bi biti idealna zamena za aortnu valvulu. Novi aortni autograft je živa valvula i nastaviće da raste sa pacijentom. Krv protiče kroz plućnu valvulu sa manjim pritiskom nego kroz aortnu valvulu, tako da homograft može trajati duže na poziciji plućne valvule sa desne strane. Rizik od tromboembolijskih komplikacija (krvni ugrušak, šlog) i rizik od infekcije valvule su veoma niski – niži nego bilo koja alternativna proteza. Hemodinamske performance čine Ross-ovu operaciju vrlo atraktivnom za sportiste.

Mane: Ross-ova operacija je tehnički zahtevna i traje duže, s obzirom na to da zahteva zamenu dve valvule. Zbog toga, ova procedura se preporučuje kod mladih ljudi koji će toleristi dugo trajanje operacije. Autograft plućne valvule je transplantiran sa plućnog krvotoka koji se odvija pod nižim pritiskom, na aortni sistem, koji je pod višim pritikom. Valvularni kuspisi (listići valvule) su dovoljno jaki da se odupru sistemskom pritisku, ali zid plućne arterije se dilatira kada se izloži sistemskom pritisku,
što ponekad uzrokuje propuštanje autografta. Rizik od neophodnosti reoperacije zbog propuštanja autografta je oko 10% u 10 godina nakon operacije. Ross-ova operacija nije preporučljiva u pacijenata sa oboljenjem kao što su Marfanov sindrom ili imaju
abnormalnu aortnu valvulu. Homograft plućne valvule na poziciji plućne valvule može takođe propasti; a najčešći razlog što propadne je to što postane stenotična. Rizik od neophodnosti reoperacije zbog propadanja homografta je oko 10% u 10 godina nakon operacije.“

Rizik od neophodnosti reoperacije zbog propuštanja autografta je oko 10% u 10 godina nakon operacije.

Ross-ova operacija nije preporučljiva u pacijenata sa oboljenjem kao što su Marfanov sindrom ili imaju abnormalnu aortnu valvulu. Homografst plućne valvule na poziciji plućne valvule može takođe propasti; a najčešći razlog što propadne je to što postane stenotična. Rizik od neophodnosti reoperacije zbog propadanja homografta je oko 10% u 10 godina nakon operacije.

References:

1) Aortic Valve Surgery in the Young Adult Patient, Gosta Pettersson, MD, Cardiovascular & Thoracic Surgery, Miller Family Heart & Vascular Institute

2) CTSNet Wiki Notes: Aortic valve disease



09.03.2019 Nekategorisani

Električna osovina srca je pravac kojim teče struja tokom depolarizacije srca. QRS kompleks koji predstavlja depolarizaciju komora se koristi za određivanje električne osovine srca. Uobičajeno je da vektor koji predstavlja srčanu osovinu potiče iz AV čvora, gde se inicira aktivacija ventrikula (komora), i širi dalje duž leve komore (jer leva komora dominira u svojoj masi i procesu depolarizacije komora).

Mnogi faktori utiču na električnu osovinu srca kao što su:

  • Anatomski faktori:
    • Abnormalni anatomiski položaj srca u grudnoj duplji (dekstrokardija)
    • Abnormalna anatomija grudnog koša
    • Abnormala pozicija dijafragme (kao kod gojaznih, u trudnoći, ukoliko je prisutan ascites)
  • Kardiopulmonarna patologija:
    • Raniji infarct miokarda
    • Skorašnja ishemija
    • Plućna tromboembolija
    • Obstruktivna bolest pluća
    • Hipertrofija miokarda
    • Dilatativna kardiomiopatija
    • Smetnje provođenja
    • Drugi faktori

Normalna električna osovina srca postavljena je između -30 do +90 stepeni u odnosu na horizontalnu ravan.

ekg novi sad

DEVIJACIJA ELEKTRIČNE OSE U DESNO (90 do 180 stepeni u odnosu na horizontalnu ravan).

  • Normalan nalaz kod dece i visokih mršavih odraslih
  • Hronična bolest pluća
  • Plućna hipertenzija
  • Hipertrofija desne komore
  • Plućna embolija
  • WPW sindrom
  • Levi zadnji hemiblok
  • ASD
  • VSD
  • Anterolateralni infarkt miokarda

ekg novi sad

DEVIJACIJA ELEKTRIČNE OSE U LEVO

  • hipertofija miokarda leve komre
  • gojaznost
  • Q zubac od inferiornog infarkta miokarda
  • Emfizem
  • Hiperkalijemija
  • WPW sindrom
  • trikuspidna atrezija
  • ostium primum ASD

ehokardiografija-1200x800.jpg

07.03.2019 Nekategorisani

SRČANA SLABOST

Srčana slabost nastaje kada srce ne pumpa onoliko krvi koliko je potrebno organizmu. Glavna uloga srca je da omogući cirkulaciju krvi, koja nosi kiseonik i hranljive materije kroz telo, uključujući i srce.

Najčešći razlozi srčane slabosti su bolest koronarnih arteija, hipertenzija, bolest srčanih valvula i mnogi drugi razlozi.

U zavisnosti koji deo srca je zahvaćen, narušena pumpna funkcija srca može izazvati zadržavanje tečnosti u plućima i nedostatak daha ili zadržavanje tečnosti u drugim delovima tela (periferni edemi). Srčana slabost uzrokuje brzo zamaranje i smanjenje mogućnosti obavljanja aktivnosti koje je pacijent ranije sa lakoćom obavljao.

Najčešći razlog srčane slabosti je koronarna bolest.

Ukoliko je srčana slabost posledica trajnog oštećenja srčanog mišića prebolelim infarktom, povećanje dotoka krvi možda neće poboljšati srčanu funkciju. Međutim u slučaju srčane slabosti izazvane infarktom miokarda kada je deo srčanog mišića samo “zamrznut” (nije trajno oštećen) povećanje dotoka krvi može poboljšati pumpnu funkciju srca.

Srčana slabost može biti uzrokovana nekim od brojnih faktora. Šta god da je uzrok, izazvaće nesposobnost srca
da obezbedi dovoljan protok krvi kroz telo koliko je organizmu potrebno.

Klasifikacija srčane slabosti

“NYHA klasifikacija”:

Klasa Simptomi
Klasa I (blaga) Bez limitacije u fizičkoj aktivnosti. Uobičajena aktivnost ne uzrokuje neopravdan umor, palpitacije ili dispneju (nedostatak daha).
Klasa II (blaga) Blago ograničenje u fizičkoj aktivnosti. U miru bez tegoba, ali uobičajena fizička aktivnost uzrokuje umor, palpitacije i dispneju.
Klasa III (umerena) Značajnije ograničenje u fizičkoj aktivnosti. Bez tegoba u miru, ali manje od uobičajenih aktivnosti izazivaju umor, palpitacije i dispneju.
Klasa IV (teška) Nemogućnost obavljanja bilo koje fizičke aktivnosti bez napora. Simptomi srčane insuficijencije prisutni su i u miru. Pri pokušaju bilo koje fizičkog naprezanja simptomi se pogoršavaju.

 

Simptomi srčane slabosti

Simptomi

Sve je u vezi sa zadržavanjem tečnosti

Kako slabi pumpna funkcija srca narušen je i protok krvi kroz telo. Tvoji bubrezi pokušaće da to kompenzuju zadržavanjem vode, što će u krajnjem uzrokovati kongestiju:

  • U plućima nakupljanje tečnosti izazvaće nedostatak daha, naročito u ležećem položaju
  • Otok zglobova i donjih ekstremiteta
  • Dobijanje na težini

Narušena pumpna funkcija srca onemogućava dovoljni priliv krvi u druge organe, samim tim nedovoljan je priliv energije organima za njihov nesmetan rad . Ovo uzrokuje:

  • smanjen kapacitet fizičkog naprezanja
  • lako zamaranje
  • vrtoglavica
  • gubitak apetita

Anemija

Pacijenti sa srčanom slabošću mogu imati udruženo i problem sa anemijom. Anemija sama po sebi može uzrokovati simptome poput nedostatka daha, slabosti, malaksalosti, slično kao i srčana slabost. Niži hemoglobin ograničava količinu kiseonika koja se doprema telu, što dodatno povećava srčani rad. Kako srčana slabost progredira, tako se anemija povećava, a sa druge strane ozbiljna anemija bilo kod drugog uzroka može pogoršati simptome ranije prisutne srčane slabosti. Zbog ove povezanosti , tretman anemije je od velikog značaja u lečenju srčane slabosti.

Dva leka, eritropoetin i darbepoetin alfa, stimulišu rast i produkciju crvenih krvnih zrnaca  u kostnoj srži. Ovi lekovi se daju svakih 1-4 nedelje. Ovi lekovi mogu pomoći ljudima sa srčanom slabošću da koriguju svoju anemiju. Ozbiljna anemija može se lečiti i vitaminima i transfuzijom krvi.

Uzroci srčane slabosti

Bolest koronarnih arteija (CAD)

Bolest koronarnih arterija je najčešći uzrok srčane slabosti u SAD-u. Koronarna bolest uzrokuje obstrukciju koja onemogućava protok krvi kroz koronarku, a samim tim nedostatak kiseonika koji je neophodan srcu. Faktori rizika za razvoj koronarne bolesti su: pušenje, visok holesterol, hipertenzija, i dijabetes.  

Hipertenzija

Više je poznata kao povišen krvni pritisak. Ovo stanje je moguće lečiti i jednostavno se dijagnostikuje meračem krvnog pritiska i stetoskopom. Veliki broj pacijenata nema simptome bolesti. Povišen krvni pritisak je takođe faktor rizika za razvoj šloga,
koronarne bolesti, periferne vaskularne bolesti i bubrežne slabosti.

Bolest srčanih valvula

Bolest srčanih valvula je stanje koje se pojavljuje kada su srčane valvule ili suviše sužene ili insuficijentne.

Kardiomiopatija

Bolest srčanog mišića izazvana nizom drugih bolesti:

  1. Dijabetes
  2. Gojaznost i Metabolički Sindrom
  3. Alkohol, ili druge zloupotrebe
  4. Neuzimanje predložene medikamentne terapije
  5. Uzimanje velike količine soli u svakodnevnoj ishrani
  6. Aritmije

Dijagnostika u srčanoj slabosti

Doktori obično posumnjaju na prisutnu srčanu slabost kod pacijenta na osnovu simptoma. Postavljanje dijagnoze
vrši se na osnovu rezultata fizičkog pregleda, koju uključuje nalaz slabo punjenog i ubrzanog pulsa, nižim
vrednostima krvnog pritiska, prisutnim srčanim šumovima i nagomilavanjem tečnosti u plućima (moguće čuti
stetoskopom), nabrekle vene na vratu, uvećana jetra, otoci na donjim ekstremitietima i otoci trbuha. Na RTG srca i
pluća uočava se uvećanje srčane senke i nakuplajnje tečnosti u plućima.. Na
RTG srca i pluća uočava se uvećanje srčane senke i nakuplajnje tečnosti u plućima.

Elektrokardiogram(EKGse uvek uradi kako bi se ustanovilo da li je srčani ritam normalan, da li su zidovi srca zadebljali i da li je pacijent preboleo srčani infarkt.

Ehokardiografija (EHO), je jedan od najboljih pregleda kojim se može ustanoviti funkcija srčanog mišića, uključujući njegovu pumpnu funkciju, kao i procenu srčanih valvula. Ehokardiografija može ukazati na sledeće:

  • Da li je debljina srčanog mišića normalna i da li se normalno kreće
  • Da li srčane valvule funkcionišu normalno
  • Da li je kontraktilnost srčanog mišića očuvana
  • Da li se neki deo srčanog mišića kreće neuobičajeno

4d eho novi sad

Ehokardiografija može pomoći u detekciji srčane slabosti, prisutnoj sistolnoj i/ili dijastolnoj disfunkciji, omogućavajući lekaru da proceni debljinu srčanog mišića, njegovu kontraktilnu funkciju i istisnu frakciju leve komore.

Kateterizacija srca podrazumeva postavljanje katatera u srčane šupljine kako bi se ustanovili pritisci i protoci, a sa ciljem otkrivanja funkcije srca kao pumpe. U drugom testu -koronarografiji, kateter se postavlja u koronarne arterije kako bi se otkrila suženja na srčanim krvnih sudovima koja mogu biti odgovorna za prisutnu srčanu slabost. Nekada su potrebna oba navedena pregleda za otkrivanje srčane slabosti.


Ordinacija Limana 2019. Sva prava zadržana.

WordPress Appliance - Powered by TurnKey Linux